Zadnji puni dan boravka u Dublinu prošao je u kombinaciji posjeta muzejima, posjete Jameson destileriji (minus ture kroz destileriju za 14 EUR, hej, škrt sam pa što) te kupovine poklona.

I tako, došao je dan povratka i ukratko, trebalo nam je 17 sati da se dovučemo do Zagreba. Put je bio popraćen pehom te vlastitom i birokratskom glupošću.

Prvo, trebalo nam je bar sat vremena na check-inu iako nije bilo puno ljudi. Kada smo napokon došli na red, uspjeli smo isposlovati da ne checkiramo prtljagu jer nas je opet bilo frka da bi ista mogla ostati u Parizu te bi ju morali satima čekati u Budimpešti. Onda, sigurnosna kontrola. To je bio masakr. Dozvolili su nam da unesemo 3 50 ml bočice Jamesona ako ih stavimo u one prozirne vrećice (čiju svrhu nikad neću shvatiti) no onda su mi zaplijenili škarice za nokte i džepni nožić koje imam u neseseru koji inače nikad ne nosim u avion (moja glupost). Onda su mi zveknuli teglu od pola kile Marmitea (posebno odvratan namaz) koji je naručio brat i koji sam jedva našao u Dublinu (njihova glupost – pa to je Marmite za Boga! Što su mislili, da ću ljude šopati s time i da će se ispovraćati do smrti? Plus moja vlastita glupost što sam mislio da će mi progledati kroz prste). Onda su nam uzeli 2 male staklenke pekmeza od viskija (da, i meni je to prvi susret). Opet, kombinacija idiotskih pravila i glupe naivnosti da za nas ta pravila ne vrijede. Zahvaljujući svim tim otezanjima, nismo stigli obaviti zadnji brzinski šoping za poklone na aerodromu nego smo direktno otišli na izlaz. Dobro je bilo to što je to značilo da let neće kasniti smanjujući šanse da fulamo let u Parizu.

Sletili smo u Pariz na vrijeme no izgleda negdje u Calaisu ili tako nešto jer je avionu trebalo gomilu vremena da dorula do parkinga. U tom času, naš je let za Budimpeštu već počeo s boardingom no iako smo trebalo prijeći na drugi terminal (kao i u dolasku) nadao sam se da ćemo stići. Međutim, trebalo nam je hrpu vremena da dođemo na naš terminal (bar mi se tako činilo-puno više nego u dolasku) i onda smo zaglavili u gužvi na pasoškoj kontroli. Tu smo izgubili još dobrih desetak minuta i onda-sigurnosna kontrola (fakat ne znam kakvo su oružje mislili da smo nabavili u avionu iz Dublina ili na pariškom aerodromu). Ja sam prošao OK jer su mi već u Dublinu uzeli sve što je bilo problematično, no Branku su prevrtali nekih 10 minuta i slavodobitno otkrili još jednu teglicu onog istog pekmeza od viskija, samo što je ova bila zapakirana u kombinaciji s nekakvom keramičkom posudicom (i ne, nemamo nikakav fetiš pekmeza, nego se pekmez od viskija činio kao prilično zgodan i unikatan poklon). No to je sve bilo nevažno jer je naš izlaz već bio zatvoren iako smo kasnili nekih 10 minuta u odnosu na vrijeme polijetanja.

U tom času znojio sam se kao svinja, što zbog natezanja torbi po terminalima, što zbog ljutnje a što zbog toga šo je na aerodromu bilo opako vruće, te sam sve u svemu bio na rubu spontanog samozapaljenja.

Ipak, još uvijek sam se nadao da bi nas na transfer desku mogli staviti na bus i otfurati na avion koji zasigurno još nije poletio. No, kad te neće, neće te. Na transfer desku je bila nekakva familija koja nije razumjela ni riječi onoga što su im tamo objašnjavali tako da smo tu izgubili još par minuta. Kad smo konačno došli na red, naravno da nije bilo šanse da nas stave na naš let, no rekli su nam da ima drugi let za nepuna 2 sata tako da sam bio relativno zadovoljan. Tik prije no što smo krenuli nešto popiti da se malo rashladimo, pogledao sam papir koji mi je teta tamo isprintala a kad ono, tamo piše vrijeme leta 20:30 a ne 18 i nešto kako je rekla. Natrag na šalter. Teta je bila iznenađena kao i ja samo da bi se ispostavilo da dok je ona meni objašnjavala da će nas staviti na let u 18 i nešto, ta su mjesta nestala i sistem nas je automatski stavio na kasniji let. Dakle, da reformuliram raniju izjavu: kad te neće, neće te i opet te neće.

I tako, u Budimpeštu smo sletili u 23 sata i dok sam ja pokupio auto s parkinga (napokon nešto dobro; auto je još bio tamo, nije bio provaljen i radio je) krenuli smo za Zagreb i napokon stigli doma u 3 ujutro više mrtvi nego živi. Branka je zaspala praktički čim je kročila u stan dok sam ja iako krepan, bio toliko nabrijan od noćne vožnje da sam išao u krpe tek dva sata kasnije.

Četiri sata kasnije bio sam (kućnom) uredu.

Sve u svemu, Dublin je bio fora ali ukoliko ne planirate neke velike ture po muzejima i/ili pubovima, 3 dana je uvrh glave a Belfast je bio vrlo ugodno otkriće.

Ostaje pitanje da li se isplatilo prolaziti kroz ovu gnjavažu s letovima da bi se uštedilo nekih 200-ak EUR, no u jedno sam apsoluno siguran: nikad više kupovina pekmeza za poklone.

Ikad.